Годишњице
НЕКИ ВАЖНИ ДАТУМИ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ 2019.
Застати и сетити се
Навршава се тачно век од објављивања „Лирике Итаке”, прекретничке збирке песама Милоша Црњанског. Седамдесет је година од скончања Растка Петровића, тридесет од одласка Данила Киша. Пре сто двадесет година рођен је Раде Драинац, пре деведесет Александар Поповић. Кроз њихове књижевности и судбине зазјапе пред нама дубине векова, нарочито XX, пуне ларме и јаука. И ми поново схватимо зашто ће баш подвиг, лепота и стид спасти свет
Пише: Весна Капор
Фото: Архива НР и приватне збирке
После Првог светског рата у српској књижевности, као и широм Европе, учвршћују се нове тежње и поетике. Нов нараштај писаца објављује се насупрот свему што је дотад било прихватљиво. Тражили су промену свега, мешали и прилагођавали жанрове, експериментисали у језику и темама, унели поетику грубог и ружног, грмели, певали, пили.
Српски писци, скоро сви, имали су и страшно искуство рата. Многи од њих прешли су Албанију, били у Грчкој, потом се кретали широм Европе, што војним, што приватним пословима. Промене у књижевности које су биле већ наговештене пре, наставиће се после рата. (Нажалост, многи од писаца носилаца новог духа и модерности страдали су: Бојић, Дис, Ускоковић...). Поратна енергија и борбеност, осећај да проживљено не може бити изречено дотадашњим језиком и формама, прераста у нешто више од књижевног посла. Они постају стожери новог времена. Милош Црњански, Растко Петровић, Иво Андрић, Станислав Краков, Станислав Винавер, Драгиша Васић, Раде Драинац...
Београд је у центру свих дешавања. У њега се сливају и повратници из рата, и студенти из Париза, и они из крајева који су припадали Аустро-Угарској. Кафана „Москва”, на Теразијама, постаје средиште бурног уметничког живота.
Није то био неки јединствен покрет. Поред мноштва већ обзнањених европских изама, српски и југословенски писци додају своје: суматраизам, хипнизам, зенитизам... Тадашња критика користила је назив међуратни модернизам, мада се ово раздобље, по мишљењу многих теоретичара, стваралачки може подвести под експресионизам и надреализам.
Било је то велико и сјајно време у српској култури.
У тој клими стасавају и објављују се Милош Црњански, Растко Петровић и Раде Драинац. „Певамо слободним стихом, што је последица наших садржаja”, каже Црњански.
Нажалост, многи од њих биће на мети каснијег комунистичког режима. Марко Ристић 1954. објављује есеј „Три мртва песника”, у коме Милоша Црњанског и Растка Петровића проглашава мртвим. Многи од њих умреће у емиграцији, а њихова дела биће скрајнута веома дуго (Р. Петровић, С. Краков, Д. Васић...). Само Црњански доживеће повратак у Југославију, и клицаће му масе читалаца у пуним салама широм Србије. „Свет је био гладан Црњанског”, записаће песник Рајко Петров Ного, као уредник једне од тих трибина.
МИЛОШ ЦРЊАНСКИ (1893–1977)
„Испунио сам своју судбину”, говорио је Црњански.
Једна од најинтригантнијих и највећих фигура српске књижевности. Од самог јављања у књижевном животу, преко изгнаничких дана за време комунизма, до повратка у земљу, тада Југославију, његова харизма не јењава. Књигама је досегао статус модерног класика, али ни његов живот није мање важан за изучавање његове поетике.
Ове године навршава се тачно век од објављивања Лирике Итаке(1919), његове прве и прекретничке збирке поезије. Та збирка, храбра, дрска, изазовна, пуна жучи, у свом дубоком тематском слоју окренута ратним доживљајима, с друге стране испевана језиком меким, елегичним, води читаоца на јединствено путовање од ужаса до чежње. Ипак, чувени београдски издавач Цвијановић три пута је одустајао од штампања те збирке ратне родољубиве лирике, како ју је сам аутор назвао. Песник ту бележи да је Одисеја највећа поема човечанства и да је повратак из рата најтужнији осећај човеков.
Младалачка ратна искуства, исказана у Лирици Итакеи Објашњењу Суматре (1920), обележила су књижевни опус Црњанског; то вјерују истовремено је и један од најважнијих манифеста нове генерације и новог уметничког опредељења. У тој поезији додирују се дефетизам и нежност.
Тек 1959. сам писац ће приредити а „Просвета” објавити књигу Итака и коментари. Поред одабраних песама, у њој су и прозни текстови, као коментари. Та проза такође је ванредна поетска целина. Кроз сва своја дела Црњански ће мешати жанровске одлике, у све уносећи снагу, карактер и немерљивост свог талента.
И његов роман Дневник о Чарнојевићу (1921) преврат је у српској књижевности. Роман у коме је потпуно разбијена класична форма. У својим доцнијим романима (Сеобе, Друга књига Сеоба и Роман о Лондону) традиционалне елементе користи на самосвојан начин. У томе је и суштина његове поетике: онеобичавати традицију, чинити је вечно савременом.
Милош Црњански је метафора српске културе у XX веку. Његов опус и живот сведоче о најзначајнијим књижевним, поетичким и историјским променама у прошлом столећу. У романима исписује повест модерног доба, од времена просветитељства до обриса постмодерне, од сеобе Срба до лутања појединца у савременом мегалополису. У поезији се враћа лирском искуству романтизма, преображавајући га у авангардну поетику суматраизма. Кроз његов опус самерава се и разуме свет. У Хипербореји се може живети, кроз Ембахаде изучавати историја и философија. Са кнезом Рјепнином и Нађом (Роман о Лондону) разумети очај, поштовање, жртва и љубав. Са Исаковичима (Сеобе) делити најдубља страдања, заблуде и наде национа. Лирика Итаке иДневник о Чарнојевићу чисто су срце човеково.
Разумео је, одмах по завршетку Великог рата, да се појављује једна нова и једнако крвава Европа. Означавају га као анархисту, нихилисту, десничара... Невољни војник аустроугарског царства, новинар, полемичар, заљубљеник у фудбал, неодољиви шармер, путник, изгнаник, човек о коме је забележено много анегдота.
Црњански је вечно жива и замршена српска прича. Векује тако. На нивоу ексцеса, субверзивно за све политичке системе. Опредељивање за Црњанског, како каже Мило Ломпар, има смисао опредељивања за слободу у једном унапред задатом систему вредности.
РАСТКО ПЕТРОВИЋ (1898–1949)
„Бежао је кроз Албанију, где је јео хлеб од буђи и грејао се о туђе плећи... Могао си убити човека а да не одговараш, могао си умрети а да се нико на тебе не обазре... Видео је људе који су од глади, мучења, очајања, престали припадати људском роду, оне које су бацили у реку и оне који су већ трулили. Видео је хиљаде својих вршњака како бесциљно промичу кроз маглу, и како сваки час остављају за собом изнурене другове да умиру на друму...” (Растко Петровић, 1942)
Тако су они израсли заједно, он и његова Отаџбина; он и његов таленат. То се није могло одвојити једно од другог, записао је Зоран Мишић о Растку Петровићу.
Седамнаестогодишњи Растко Петровић био је међу онима који су у Великом рату одступили преко Албаније. Као и друге, и поред патњи и ужаса, носило га је и грејало срце заједништва, срце Отаџбине. На том путу спријатељио се са младим Милутином Бојићем. Кажу да су њих двојица, у предасима, радосно друговали и говорили стихове наглас. Уз те хиљаде страдалника Растко ће осетити дубоку везаност за човека, за његову патњу и усуд. Ти белези виђеног и доживљеног никад неће ишчезнути у њему. Његове речи су бура, космички хаос и истовремено највреднији звездани прах; све је непрестано у ковитлацу, у покрету, истраживању, немиру.
Љубав према завичају, народу, отаџбини, дубоку страст према историји, као и жељу за новим сазнањима, за другим културама, путовањима, Растко је понео из родитељске куће. Старија сестра, позната сликарка Надежда Петровић, била је његов узор. Растко је после рата наставио школовање у Паризу, друговао са познатима из француске модерне (креће се у кругу у ком су Пикасо, Бретон, Елијар...). Он је, вели Светлана Велмар Јанковић, донео ту ватру новог из Париза, остали су сакупљали његов жар. Занима га све: уметност и књижевност средњег века (опчињен је фрескама из српских манастира), ренесанса, етнографија, историја старих Словена, сликарство, филм као изазов новог времена.
Неспутан, радознао, интуитиван, раскошан у талентима, екстатичан, са дубоким осећајем за паганско и атавистичко, препун визија, жељан да све осети, проживи, Растко пише најчудесније странице српске књижевности. Тешка лична искуства не исказује у бесу и презиру према традиционалном изразу, као већина модерниста, него у једној величанственој димензији словенске митологије, као и библијских и апокрифних мотива.
„У генерацији младих био је најекстравагантнији”, каже професор Јован Деретић. Његов роман Бурлеска господина Перуна бога грома (1920) и збирка песама Откровење (1921) изазивају велику полемику. Исидора Секулић и Милош Црњански подржавају га и хвале. „Растков роман је не само изразит пример авангардног мешања жанрова, него је заправо пародија свих постојећих жанрова”, бележи професор Предраг Петровић.
„Растко је себе највише осећао као путника. Тај му је симбол био најдражи”, пише Станислав Винавер. „Путник једнако нешто открива. Путник никада није стигао, ни ишта усталио: после пута, опет предстоји пут.”
У путопису Африка (1930) и кратком роману Људи говоре (1931) објављује се један стишанији сензибилитет. Африка је не само поетско-лирска слика егзотичних предела и народа, већ документаристички прилог. Растко тамо снима и неколико кратких филмских записа. Књига Људи говоре, окарактерисана и као кратка лирска проза и као роман, дубока је метафизичка потрага за смислом. Бележећи једноставне реченице и поступке људи на једном острву, писац као лајтмотив провлачи мисао да је живот „једна одиста непоновљива ствар”.
Дан шести, писан дуго а објављен постхумно, монументалан у својој визури, исприповедан у трећем лицу, са одмаком, једна је од најтрагичнијих и најсугестивнијих слика српског страдања у Првом светском рату.
Други светски рат затиче Растка Петровића у дипломатској служби, у Америци. После рата и промене режима у Југославији, остаје да живи у Вашингтону. Ту и умире, 1949, пре тачно седамдесет година. Његови посмртни остаци пренесени су у Београд, у породичну гробницу, тек 1986.
РАДЕ ДРАИНАЦ (1899–1943)
„Глад ми је бескрајна, а руке вечно празне.” Насупрот песниковог бунтовног, превратничког, екстатичног тражења и осећања новог, управо овај стих, сведеношћу и једноставношћу, оцртава његов живот. У ову наоко једноставну слику вечне и узалудне жудње за бескрајем може се сместити све оно што је песник био између. Сви праштави стихови препуни буке, језе, шкрипе, дисонантни и дивљи.
Раде Драинац (Радојко Јовановић), попут већине српских песника његове генерације, као средњошколац је са српском војском одступио преко Албаније, потом наставио школовање у Француској. Немирног духа, 1918. прекида школовање и враћа се у Београд. Као и већина уметника повратника из рата, највећи део времена проводи у кафани „Москва”. Под утицајем духа нове епохе, године 1922. издаје часопис Хипнос у ком прокламује нови правац: хипнизам.
Дајте нам мало грозе – мало свемира – ужаса – мало ваше крви, да се види бар један конац голе душе... Дајте нам етеричности: у чему је Васељена.
Имао је потребу да грозничаво трага изван граница сопства, завичајности или идентитета. Рођен у селу, пре тачно сто двадесет година, с једне стране носи нераскидиву везаност за исконско, немир, осећај архетипске слободе, а постаје песник града, буке, хаоса надолазећег света. Ироничан, дрзак, анархичан. У његовим стиховима све је стално у покрету, у догађају. Сирови живот, гола стварност, мириси кафана, пристаништа, купеа, бука великих градова.
Он, дете села, дубоко разуме ритам космоса, и из те перспективе сви земни послови, историја, политика неважни су. Град о коме пева није ни један топоним конкретно, он је песничка визија, а главни јунак свих тих 
дубоких и страсних казивања, чак и кад се јавља из прикрајка: Рака Драинац. Несмиреник, о чијем животу круже многе анегдоте. Познат не само по књижевним расправама, него и по физичком разрачунавању са групом надреалиста, за које каже, између осталог: „Сви они личе један на другог, само на себе не личе.”
„Сви ти различити елементи, модерност и примитивизам, космизам и егзотика, хвалисаво разметање и сентименталност, стапају се у јединствено и богато лирско ткање овог песника...” пише проф. Јован Деретић.
Кад је умро Раде Драинац, кажу, у рубрици „место пребивалишта” писало је: без улице и броја стана. Тај сродник Јесењина и Аполинера, како је сам себе сматрао, који је записао стих О, много сам боловао, а још више гладовао, сада напокон има сигурну адресу у српској књижевности и нашем сећању.
АЛЕКСАНДАР ПОПОВИЋ (1929–1996)
„Поповићеви комади, како се види, не подносе било какву нормативизацију...” пише Радомир Путник. „Његова естетика је сам живот, богат, суров и благ истовремено, мудар, лукав, приглуп и промућуран, чудесно леп и трагичан, испуњен мноштвом опречних настојања, јединством супротности и интереса... Живот толико простран и свеобухватан да му се не могу одредити границе.”
Живот Александра Поповића обележен је драмама епохе. Рођен пре тачно деведесет година (1929) у богатој трговачкој породици у месту Уб, после Другог светског рата опијен идејом једнакости постаје комуниста. Потом је као ибеовац заточен на Голи оток. Када се вратио са робије, ради свакојаке занатске и физичке послове да би прехранио породицу (оженио се веома млад). У српској књижевности појављује се крајем педесетих година. Кажу да је скоро немогуће тачно утврдити број његових дела за децу и за одрасле (позоришних текстова, ТВ и радио драма, књига, текстова за новине).
Голооточки период, и период после тога који проводи међу обичним светом, обележиће га и као човека и као драмског писца. Позориште је за њега центар и смисао живота. Верује да је култура једини начин одбране од пошасти историје. Дотакао је и врх и дно. Представе су му игране широм света, добитник је многих награда, али истовремено био и под сталном присмотром режима.
У позоришни живот улази драмом Љубинко и Десанка (1965). Од тада се нижу комедије и фарсе. Његова појава сматра се кључном тачком „преврата и препорода” на српској и југословенској позоришној сцени. Структура његових драма је некохерентна, динамична, јунаци су аутентични људи социјализма, никако идеални. Периферијски миље, необуздани карактери, живописан језик, неочекивани обрти, свежина и изненађујућа оштрина исказа. Показао је смелост да кроз уметност, у политички контролисаном систему, проговори изван норми. Јунаци које је створио, реплике које изговарају, ванвремени су и пророчки. 
Дотадашњи позоришни израз, који је критички дух црпео из антике и средњовековних митова, сад добија дух домаћег и препознатљивог.
Комади су му забрањивани и скидани са репертоара (нарочито велика гужва пратила је Мрешћење шарана1984), али то га није спречило да и даље страствено пише.
„Човек је велики само кад заборави колико је мали и бедан”, говорио је. И: „Не будите звер у човеку.” Говорио је да све мане свог народа покушава да објасни, разуме и покаже, кроз драме, тражећи бољи пут. До краја, ипак, одан идеји комунизма, али са дубоком везаношћу за духовност, рећи ће у једном разговору: „Ја сам и за Светог Саву и за Маркса.”
Скончао је 1996. у Београду, где је и провео највећи део живота.
ДАНИЛО КИШ (1935–1989)
„Реци да ли сам све то измислио?” То једноставно питање, из Раних јада, заиста опседа и писца и читаоца. Где је граница између сећања и стварности и да ли она за писца уопште постоји? Не живи ли писац непоправљиво занесен, заробљен између стварног и домишљеног?
„Да није било мог ратног искуства, у раном детињству, никада не бих постао писац.” Та реченица одређује дубину Кишове стваралачке везаности за страдање. Потиснута и неизрецива спознаја смрти, њено стално присуство у ваздуху, у мирисима, бојама, облицима, једном доживљена, увек се враћа. Или, боље речено, никад не излази из човека. Речи које се морају казивати, које морају пронаћи пут оспољавања, показују се као слике-визије. Над њима лебди почетна мисао: да ли сам све то измислио?
Ова сугестивна реченица свакако не значи потпуно довођење у питање ствари о којима се пише; она их, тек, варира. Доживљај рата дубок је и заувек присутан у свима који су га проживели, а осетљива уметничка природа тражи начин да овлада тим теретом. Породична трилогија (Рани јади, Башта, пепео и Пешчаник), коју сам писац назива Породичним циркусом, носи густе реминисценције на дубока и потиснута сећања. О тражењу начина како да се без патоса испишу трауматичне године ратног детињства и тешке породичне судбине Киш каже: „Укратко, у тој мешавини морао сам да мерим со, бибер и шећер. Покушао сам разорити лирску чаролију тиме што сам у башту сместио велике комаде металних отпадака, каква је и та шиваћа машина. Или тај дугачак списак именица из лексикона, који треба да уништи мирис биља у једном делу књиге.” Кроз укупно трагање за собом у овој трилогији, дечак Андреас Сам опседнут је фигуром оца који нестаје у нацистичком логору (паралела између Андреаса Сама и пишчеве биографије неминовна је).
Лирско и документарно преплићу се и прожимају кроз цео Кишов опус.
Породична трилогија, како писац каже, једна је прича испричана из различитих углова. Кишова проза дубоко је метафизичка, дубоко интуитивна. Опседнутост пролазношћу и нестајањем тишти га, непрестано. У причи Енциклопедија мртвих, кроз главног јунака, како доцније сам каже, писац предосећа (заправо зазива) болест и смрт. Таквим стварима се не игра, рећи ће касније, у болести.
Данило Киш је још један из реда српских писаца чији живот и дело су обележиле полемике. Књига Гробница за Бориса Давидовича (1976) изазива бурну полемику, после чега Киш одлази у Париз, у неку врсту добровољног изгнанства.
На додели „Андрићеве награде”, не случајно, цитирао је Андрићеве речи: „Ипак нигде није као у својој земљи, а ја, ето, нити могу да живим с њом, нити без ње.” Као лектор и преводилац живео је, са прекидима, у Француској. Говорио је неколико језика, али: „Човек само један језик може познавати истински, онај на којем пише... Могу рећи да истински добро знам само један језик: српски. И на том језику пишем и у Паризу.”
Данило Киш, писац великог замаха и магичности, изврстан стилиста, један је од кључних српских и европских писаца друге половине XX века. Демистификујући свет кроз метафизичко трагање, тај необични разбарушени мајстор, лево оријентисан, сумњу у Бога исказује још као дечак, после мајчине болести и смрти. Али, пред спознајом блиског краја, у тестаменту изричито тражи да буде сахрањен у Београду, по православном обреду, без говора.
***
Дневник о Црњанском
Милош Црњански (1893–1997). Рођен у Чонграду, умро у Београду. Прву песму објављује у часопису Голуб, 1908. Између два светска рата радио је као професор, па у новинарству, у дипломатији. Говорио неколико језика, често путовао и мењао места боравка. Писао за „Време”, „Политику”, „Наша крила”, „Јадранску стражу”... Покренуо часопис „Идеје”(1934). У време избијања Другог светског рата затекао се на дипломатској служби у Италији. У току рата борави у Лондону, где остаје и после. Живи тешко, на ивици опстанка; неко време ради у обућарској радњи и као носач књига, а његова жена Вида прави лутке. Иако противник комунизма, 1965. враћа се у Југославију. Најважнија дела: „Маска” (1918), „Лирика Итаке” (1919), „Приче о мушком” (1920), „Дневник о Чарнојевићу” (1921), „Сеобе” (1929), „Љубав у Тоскани” (1930), „Књига о Немачкој” (1931), „Конак” (1958), „Ламент над Београдом” (1962), „Друга књига Сеоба” (1962), „Код Хиперборејаца” (1966), „Никола Тесла” (1967), „Роман о Лондону” (1971), „Стражилово” (1973). Постхумно излазе „Књига о Микеланђелу” (1981) и „Ембахаде” (1983).
***
Људи памте
Растко Петровић (1898–1949). Песник, приповедач, романсијер, есејиста, путописац, сликар, ликовни и књижевни критичар. За живота објављене књиге: „Косовски сонети” (Крф, 1917), „Бурлеска господина Перуна бога грома” (1921), „Откровење” (1922), „Са силама немерљивим” (1927), „Африка” (1930) „Људи говоре” (1931), „Дан шести” (1961). У часописима је објављивао и ликовну критику. Утицао на развој српске модерне уметности.
***
Песник или бандит
Раде Драинац / Радојко Јовановић (1899–1943). Рођен је у Трбуњу, у Топлици, а умро у Београду ратне 1943. Опчињен Паризом, поново је у њему 1926. Живи боемски, али се због болести враћа у Београд. Поред поезије, писао је и фељтоне, путописе, ликовне и књижевне критике, полемике и памфлете. Новинарство му је било главни извор прихода и могућност да путује. Најважније књиге: „Модри смех” (1920), „Афродитин врт” (1921), „Воз одлази” (1923), „Срце на пазару” (1929), „Бандит или песник” (1928), „Банкет” (1930), „Дух земље” (1940).
***
Мрешћење представа
Александар Поповић (1929–1996). Рођен у Убу, највећи део живота провео у Београду. Написао велики број позоришних комада, ТВ и радио драма, писао поезију, један роман. Најпознатије драме: „Чарапа од сто петљи” (1965), „Развојни пут Боре Шнајдерa” (1967), „Мрешћење шаранa” (1984), „Бела кафа” (1990), „Тамна је ноћ” (1993) „Чарлама, збогом” (1995), „Баш бунар” (1996), „Ноћна фрајла” (1999)...
***
До касних јада
Данило Киш (1935–1989). Рођен у Суботици, преминуо у Паризу, сахрањен у Београду. Романсијер, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац са француског, руског и мађарског. Најважнија дела: „Мансарда” (1962), „Псалам 44” (1962), „Башта, пепео” (1965), „Ноћ и магла” (1968), „Рани јади” (1969), „Пешчаник” (1972), „Гробница за Бориса Давидовича” (1976), „Час анатомије” (1978), „Енциклопедија мртвих” (1983). Постхумно: „Горки талог искуства” (1990), „Лаута и ожиљци” (1994), „Складиште” (1995).
